Prezime u braku: Tradicija, Izbor i Ravnopravnost

U srcu mnogih priprema za venčanje, pored izbora venčanice i kolača, krije se jedno naizgled jednostavno, ali duboko emotivno i društveno pitanje: čije prezime ćemo nositi? Ova tema, daleko od banalne, otvara vrata širokom spektru rasprava o tradiciji, ličnom identitetu, ravnopravnosti i suštini slobodnog izbora u savremenom društvu. Kroz žive dijaloge i iskustva, možemo sagledati zašto ovo pitanje i dalje izaziva toliko strasti i različitih stavova.

Tradicija kao Početna Tačka: Podrazumevano ili Zastarelo?

Patrijarhalna tradicija po kojoj žena pri ulasku u brak menja svoje prezime i uzima muževljevo duboko je ukorenjena u mnogim kulturama, pa tako i na našim prostorima. Za neke, ova praksa je prirodan i romantičan gest spajanja dve porodice u jednu, simbol zajedništva i zajedničkog puta koji par kreće. "Želela sam da se svi prezivamo isto - ja, muž i deca. To mi je delovalo kao logičan nastavak stvaranja naše zajednice," izjavljuje jedna od učesnica diskusije.

Međutim, za druge, upravo ta jednostranost tradicije je problematična. "Meni se ta tradicija ne sviđa jer je jednostrana i smišljena," ističe jedna sagovornica. Oslanjajući se na primer matrijarhata koji je postojao i funkcionisao kod pojedinih plemena, ona postavlja ključno pitanje: ako smo jednaki, zašto se podrazumeva da žena menja prezime, a ne muškarac? Ovo dovodi u pitanje samu srž tradicije koja se čini zastarelom u kontekstu savremenih vrednosti ravnopravnosti.

Prezime kao Deo Identiteta: Zašto je To Važno?

Za mnoge žene i muškarce, prezime je mnogo više od teksta u ličnoj karti. To je deo ličnog i profesionalnog identiteta. "Sve diplome sam stekla pod devojjačkim prezimenom, nešto sam postigla pod tim prezimenom, nosim ga decenijama," ističe jedna od učesnica. Promena prezimena može se doživeti kao gubitak tog dela sebe, posebno za one koji su izgradili karijeru ili javni ugled pod određenim prezimenom.

Sa druge strane, postoje i oni kojima prezime nije toliko bitan deo identiteta. "Nisam to smatrala delom svog identiteta niti da to određuje bilo šta," kaže jedna udata žena. Za nju, promena je bila praktičan i emotivan korak ka stvaranju nove porodične celine, bez osećaja gubitka.

Pritisak Okoline i "Šta će Reći Selo"

Jedan od najčešćih motiva u raspravi je pritisak društva i okoline. Iako zakon jasno daje pravo izbora - žena može zadržati svoje, uzeti muževljevo, dodati ga na svoje ili, u retkim slučajevima, muž može uzeti ženino - u praksi se često susrećemo sa očekivanjima i osudama.

Učesnice dele iskustva kako su na samom venčanju pitane "da li uzimaš njegovo prezime?" sa podsmehom, dok se mladoženja uopšte ne pita. Ova asimetrija u postavljanju pitanja samo oslikava duboko ukorenjeno očekivanje. "Zašto njega ne pitaju da li on uzima njeno ili zadržava svoje?" postavlja se retoričko pitanje. Ovaj pritisak može biti izražen - od neodobravanja porodice do podsmevanja poznanika - i čini slobodan izbor težim nego što bi na papiru trebalo da bude.

Ravnopravnost u Pitanju: Zašto Samo Žena Mijenja?

Suštinsko pitanje koje proizilazi iz ove debate jeste ravnopravnost. Ako je brak zajednica dve jednake osobe, zašto je promena prezimena gotovo isključivo ženska obaveza ili očekivanje? "Nebulozno je to da baš žena treba da promeni prezime. Ako smo jednaki, onda ne vidim zašto to isto ne bi važilo i za muškarca," ističe jedna od učesnica.

Interesantno je da se u diskusiji retko pominje mogućnost da muškarac uzme ženino prezime, što dodatno naglašava neravnotežu. Kao što jedna sagovornica primećuje: "Meni je fascinantno kako ni jedna žena ni ne razmatra mogućnost da muž uzme njeno prezime. Najdalje što mi idemo u korišćenju svojih prava je da zadržimo svoje." Ovo otvara prostor za razmišljanje o tome da li se borba za ravnopravnost zaustavlja na polovini puta.

Ljubav, Kompromis i Lični Razlozi: Nema Univerzalnog Odgovora

Kroz sve ove slojeve društvenih očekivanja i ličnih uverenja, kliučni faktor ostaje lični izbor i dogovor u paru. Mnoge žene ističu da su uzimanje muževljevog prezimena doživele kao čin ljubavi i posvećenosti, a ne pokornosti. "Ja ću naravno uzeti prezime svog budućeg muza. Smatram da ako se udajem za njega, mi ćemo biti porodica... želim njega da ispoštujem time što ću uzeti njegovo," kaže jedna od njih.

Drugi ističu važnost kompromisa i međusobnog poštovanja. "Kada sam se udavala, nisam ni pomislila da ostavim svoje prezime... Prezime mi nikako nije bitno u cijeloj priči," izjavljuje jedna učesnica. Za neke parove, rešenje leži u zadržavanju oba prezimena ili čak davanje oba prezimena deci, što zakon u Srbiji, uz određene administrativne izazove, i dozvoljava.

Nažalost, postoje i iskustva gde je izbor bio nametnut. "Na navaljivanje supruga... uzela sam njegovo... sada se razvodim posle par meseci braka jer po shvatanjima istog 'žena mora'...", svedoči jedna od učesnica, naglašavajući da je pritisak za promenom prezimena često bio znak dubljih problema u odnosu.

Zaključak: Put ka Istinskom Slobodnom Izboru

Rasprava o prezimenu u braku je, u suštini, ogledalo širih društvenih promena. Ona se tiče individualnih sloboda, porodičnih tradicija, rodne ravnopravnosti i ličnog identiteta. Nema jedinstvenog, ispravnog odgovora koji odgovara svima.

Ključna poruka koja proizilazi iz bezbroj iskustava i mišljenja jeste potreba za istinskim slobodnim izborom, bez straha od osude ili pritisaka. Bilo da se neko odluči da zadrži svoje prezime iz ljubavi prema svom poreklu, da uzme partnerovo iz ljubavi prema njemu, ili da nađe neki kompromisni put, ta odluka treba da bude autentična i poštovana.

Kao što je jedna od učesnica rekla: "Svako treba da odluči za sebe." Stvaranje društva u kome je svaka odluka - tradicionalna ili ne - podjednako prihvaćena, jeste pravi korak ka ravnopravnosti. Na kraju, snaga zajednice ne meri se zajedničkim prezimenom, već međusobnim poštovanjem, ljubavlju i slobodom da svako bude ono što jeste.